Nekada davno - ne baš u galaksiji daleko, ali svakako u prošlom vijeku - telefonski poziv bio je događaj.

Foto: Ilustracija/Pexels.com 

Kada telefonski aparat zazvoni, digne se slušalica, i s druge strane čuje se poznat glas: "E, pa kako si mi?" Danas, međutim, kad telefon zazvoni, većina nas se najprije trzne, a potom zakoluta očima i razmatra sve opcije osim javljanja.

Šta se desilo? Kada smo prestali da se radujemo razgovorima "uživo", makar i preko žice? I zašto sve češće biramo poruku umjesto poziva?

1. Tehnologija nas je "razmazila"

Imamo poruke, mejlove, aplikacije koje nude sve osim opcije razmjene komunikacije. Pisanje poruka je brzo, diskretno i - što je najvažnije - ne zahtjeva socijalnu spremnost. Ne morate biti nasmijani, ni očešljani, ni u stanju da smišljate tečne rečenice na brzinu. Telefon zahtijeva prisutnost, a poruka dozvoljava da odgovorite kad "skupite živce".

2. Poziv traži energiju, poruka "štedi nerve"

Kada nas neko pozove, mi ne znamo šta nas čeka. Možda je prijatelj u drami, možda neko traži uslugu, možda je majka koja pita da li smo jeli. Sve to u jednom trenutku, bez mogućnosti da "sinujemo" i pravimo se da nismo vidjeli. Telefonski razgovor zahtijeva angažovanje, ponekad i glumu dobre volje. Poruka - to je već teren za odmjerenu, taktičnu komunikaciju.

3. Spam, ponude iz kol centara i nepoznati brojevi

Sem poznatih, sada nas mogu zvati i totalno nepoznati ljudi (ili roboti) jer su negde "pokupi" naš broj telefona. Zovu da nas "namame" da kupino određeni proizvod ili da nam ponude kredit. Ili da "obnovimo ugovor koji ne znamo da imamo". Zbog toga smo se svi pomalo pretvorili u detektive - analiziramo broj, regiju, dužinu zvona... i ako nešto miriše na marketinšku zasjedu, prst leti ka "odbij" dugmetu...

4. Postali smo generacija "nemoj me zvati, piši mi"

U eri kada se i ljubavi započinju i završavaju emoudžijem, telefonski poziv djeluje kao invazija. Nismo svi raspoloženi za konverzaciju u svakom trenutku, niti želimo da budemo. Jedan poziv često djeluje kao prekid programa - bilo da kuvamo, radimo, dremamo ili jednostavno imamo "ne želim da pričam" dan. Poruka se može ignorisati ili sačuvati za kasnije - poziv ne može.

I šta sada?

Pa ništa. Ne mora svaki poziv da bude neprijateljski čin. Možda samo treba da pitamo prije nego što zovemo. "Imaš vremena za kratak poziv?" može da učini čuda.

A možda i samo da priznamo: nismo antisocijalni, samo volimo komunikaciju po sopstvenim pravilima. Ne ljutimo se kad neko ne odgovori odmah, ne zamerimo ako poruka stigne sat kasnije. I dalje volimo ljude - samo više u tekstualnom nego glasovnom formatu.

I ko zna - možda jednom, u budućnosti, kad svi budemo prezasićeni tikovima i zvukovima aplikacija, poželjećemo da se vratimo staroj, dobroj melodiji: “Tu-tu-tu, tu-tu-tu…” - i nećemo prevrnuti očima kad zazvoni.

Izvor: ona.telegraf.rs