Bilo da cilja na Grenland, carine ili Iran, Trampov cilj je da odvuče pažnju – jer Evropa koja stalno reaguje nikada ne planira, piše u analizi za Guardian potpredsjednica i profesorica na IE School of Politics, Economics and Global Affairs pri IE Univerzitetu u Madridu Ketrin De Vris.

Foto: Pixabay.com

Kada je Donald Tramp uvjeravao svijet da, ipak, neće upotrijebiti silu da preuzme Grenland – nakon dana prijetnji tim putem – radio je ono u čemu je najbolji: pretvarao je geopolitiku u spektakl. Da li je Tramp zaista vjerovao da SAD treba da preuzmu ogroman arktičku teritoriju koja pripada saveznici iz NATO-a, manje je važno od činjenice da je, opet, uspio da Evropa i ostatak svijeta fokusiraju pažnju na njegovu agendu.

Tramp nije političar koji reaguje na događaje – on ih stvara. Ne zato što se duboko zanima za političke detalje, već zato što razumije osnovnu osobinu savremene politike: pažnja je moć. U eri preopterećenja informacijama nema manjka podataka ili analiza; ono što nedostaje je pažnja. A ko kontroliše pažnju, kontroliše debatu.

Stiv Benon je jednom opisao Trampovu domaću strategiju kao “preplaviti prostor sr*njem”. Drugim riječima, stvori toliko skandala da protivnici više ne znaju šta je važno. Mediji jure za svime, opozicija je stalno ogorčena, a niko nema mentalni prostor da postavi svoje prioritete. Ova logika i taktike se sada koriste i u američkoj spoljnoj politici.

Trampove prijetnje prema Danskoj i Grenlandu nijesu bile izolovane provokacije, već oblik geopolitičkog klikbejta. Njihov cilj bio je da dominiraju u vijestima, natjeraju druge vlade na reakciju i potisnu dugoročno strateško razmišljanje. Grenland je za ovo bio savršen. Strateški je važan – smješten u Arktiku, između Sjeverne Amerike i Evrope – ali dovoljno udaljen da većina birača nema detaljno znanje o njemu. To ga je činilo idealnim za privlačenje pažnje: dovoljno dramatičan za naslovnice, dovoljno nejasan za beskrajne spekulacije.

Takođe je izazvao stvarnu zabrinutost. Grenland se dotiče solidarnosti NATO-a, arktičke bezbjednosti i ranjivosti poluautonomnog teritorija. Danska je već povećala vojno prisustvo tamo, uz tihu podršku drugih evropskih država.

Grenland je za ovo bio savršen. Strateški je važan – smješten u Arktiku, između Sjeverne Amerike i Evrope – ali dovoljno udaljen da većina birača nema detaljno znanje o njemu.
Ipak, osnovno pitanje tokom ovog događaja nije bilo hoće li Tramp djelovati, već da je Evropa bila primorana da reaguje. Dok vlade izdaju saopštenja i usklađuju stavove, Tramp prelazi na sljedeću provokaciju (carine, Iran, Venecuela, NATO, migracije), ostavljajući za sobom trag diplomatske distrakcije. Evropski lideri postaju sporedni akteri u političkom teatru čiji je scenario napisan u Vašingtonu.

Iza spektakla, međutim, stoji koherentna agenda. Trampova strategija nacionalne bezbjednosti za drugi mandat jasno pokazuje da Evropa više nije partner u poretku zasnovanom na pravilima. Umjesto toga, ona je predstavljena kao opadajući, elitistički liberalni blok koji ograničava rastuće nacionalističke snage. Podrška iz Vašingtona se ne vidi kao zajednički interes, već kao transakcija. Lideri ideološki bliski Trampu dobijaju povlašćen tretman, dok drugi trpe pritisak.

Po ovoj logici, Grenland nije samo teritorija. To je poluga: način da se Danskoj, a šire i EU, pokaže ko postavlja uslove angažmana. Evropa je posebno izložena ovom pritisku jer joj je pažnja lako fragmentisana.

Svaka Trampova provokacija drugačije utiče na kontinent. Arktičke prijetnje brinu Skandinaviju. Trgovinski sporovi pogađaju izvoznike. Rat u Ukrajini je najvažniji u istočnoj Evropi. I tako dalje. Svaki događaj stvara različitu koaliciju zabrinutih država. Ono što ne stvara je trajna strateška jedinstvenost.

To je ranjivost koju Tramp iskorištava. Evropa koja stalno reaguje nikada ne planira. Svako pitanje izgleda hitno. Cijena za preuzetu pažnju je strateški kratkoročni fokus.

Šta, onda, Evropa treba da uradi? Potrebna su dva nivoa odgovora. Prvo, mora reagovati na Trampove provokacije mirno, kolektivno i disciplinovano. Kada američki predsjednik dovodi u pitanje teritorijalni integritet saveznika iz NATO-a, Evropa to ne može ignorisati. Ali evropski lideri treba da izbjegnu odgovor koji Tramp traži: emotivan, fragmentisan i neusklađen. Cilj treba da bude poruka koja se prenosi sa dosljednošću i svrhom.

Tramp je pokazao koliko lako američka spoljna politika može da se vrati transakcionalnom nacionalizmu. 
Drugo, Evropa mora ulagati u sopstvenu dugoročnu strategiju bezbjednosti, nezavisnu od svakodnevnog haosa Trampove politike. To zahtijeva prihvatanje teške realnosti: američka domaća politika više nije privremeni poremećaj transatlantske stabilnosti. Tramp je pokazao koliko lako američka spoljna politika može da se vrati transakcionalnom nacionalizmu. Evropa mora planirati u skladu sa ključnim prioritetima poput bezbjednosti i geo-ekonomske otpornosti. Poljski Donald Tusk se, na primjer, ističe u tome što drži Varšavu fokusiranom na koordinaciju EU po pitanju Ukrajine i odbrane, umjesto da reaguje na svaku Trampovu provokaciju.

Evropi ne nedostaje odgovora – izvještaji bivših italijanskih premijera Enrika Leta i Marija Dragija to potvrđuju – ali nedostaje kapacitet za djelovanje.

Glavna lekcija Trampovog drugog mandata nije da je globalna politika postala haotična, već da je sama pažnja postala strateško bojno polje međunarodne politike. A ratovi za pažnju se ne dobijaju bržom reakcijom. Oni se dobijaju odlučivanjem šta zaslužuje fokus. Evropa ne treba da nadmaši Trampa na društvenim mrežama. Treba da ga nadmaši u planiranju.