Bojan Marović je, predstavljajući insert iz emisije “Grad koji volim”, čiji je bio akter nedavno, na Fejsbuk profilu objavio i nekoliko emotivnih zapažanja o karijeri i životu.

Foto: YouTube screenshot/ MAC /Music Awards Ceremony

Podgoričanin je sa žaljenjem konstatovao da od onog grada u kom je rođen i nije baš mnogo ostalo u poređenju sa današnjim.

“Ali ono što jeste ostalo su ljudi, i ponosan sam na to. Ponosan sam na ulicu gdje sam odrastao, tu su mi prvi put nos slomili, i čestitali rane, tu su me na koncertu bakljama pratili, tu sam i zaplakao kada se zaljubio i razočarao, tu sam sanjao svakog dana sa violončelom i košarkaškom loptom snove koje ni sad ne bih mijenjao. Srećan sam sto sam u ovoj staroj zgradi porastao, nije imala balkone, ali je imala komšije što su me dočekali nakon Sunčanih skala i sada mi suze idu dok ovo pišem. Mnogih više nema, ali su prema meni bili nešto što ću uvijek, ma gdje bio, nositi”, piše Marović.

Prisjetio se Bojan i rituala koji je praktikovala njegova mama.

“Majka Sanja je prosipala vodu, ali za ovakve kao ja – bilo je dovoljno samo da me pogledala i ja bih već uspio. Zbog nje sam tu gdje jesam, to se ne rađa dva puta. Beograd i daljine me bole, jer brat mi je daleko, ali nikada bliže i više u srcu, jer znam da je tu uz mene, i da imam nekoga zbog koga živim i dišem”, dodaje Bojan.

A na kraju poruke – opet o muzici.

I o jednom snu.

Ako postane java – od Bojana neće biti srećnijeg.

“Što da kažem. Neko sanja Marakanu, neko sanja Arene razne… Ja sanjam stadion FK Budućnost i vjerujem da jednom ću i to uraditi. Tada ću znati da sam u životu uradio sve. Za mene ovakvog, priznajem – tvrdoglavog čovjeka, to je san i java. Dragi prijatelji, hvala na ljubavi”, zaključio je Bojan Marović.