Do kraja decenije svaki proizvod u Evropskoj uniji dobiće svoj digitalni "pasoš" - biće dovoljno skenirati kod na ambalaži i saznati gde je i kako proizveden, od kojih materijala, koliko traje, kako se čuva.

Foto: Ilustracija/Pexels.com 

Sistem se uvodi ciljano, u sektorima sa najvećim uticajem na životnu sredinu, resurse i bezbjednost potrošača. U prvom talasu obuhvaćene su industrije sa velikim obimom proizvodnje, složenim sastavom proizvoda i dugim ili rizičnim životnim ciklusom. Za baterije ova obaveza počinje 2027. godine, dok se za ostale kategorije predviđa postepeno uvođenje do kraja decenije.

Riječ je o jednom od najambicioznijih regulatornih zahvata u novijoj istoriji, koji bi trebalo temeljno da promijeni odnos potrošača i proizvođača prema cjelokupnom životnom ciklusu proizvoda, poručuje se javnosti. Ipak, iako se projekat već intenzivno razvija, dobar dio domaće industrije još nema jasnu predstavu o tome kako će sistem u praksi funkcionisati. Od tehničke implementacije i troškova, do stvarnog obuhvata i rokova za prilagođavanje, i dalje postoji mnogo nepoznanica, a Jutarnji list je pokušao da predstavi kako bi to trebalo da izgleda.

Kako objašnjavaju iz Agencije za komercijalnu delatnost (AKD), u praksi će digitalni pasoš proizvoda (DPP) funkcionisati kao digitalni zapis povezan sa fizičkim proizvodom putem nosača podataka, najčešće QR koda (standardizovanog na nivou EU, poput GS1 Digital Linka), a u nekim slučajevima i RFID/NFC čipa. Oznaka će biti odštampana na proizvodu, ambalaži ili tehničkoj dokumentaciji, a njenim skeniranjem korisnici - od potrošača do servisera i regulatora - dobijaju pristup strukturisanim podacima putem interneta.

DPP će sadržati standardizovane informacije o sastavu materijala, porijeklu sirovina, ugljeničnom otisku, energetskoj efikasnosti, mogućnosti popravke, dostupnosti rezervnih djelova, uputstvima za reciklažu, kao i usklađenosti sa propisima EU, uz različite nivoe pristupa radi zaštite poslovnih tajni. Za tačnost i ažuriranje podataka tokom celog životnog ciklusa odgovoran je privredni subjekt koji proizvod stavlja na tržište EU, najčešće proizvođač, dok dobavljači obezbjeđuju ulazne podatke, a u slučaju uvoza odgovornost preuzima uvoznik.

Digitalni pasoš proizvoda neće se odnositi na sve proizvode odjednom, a postoje i jasni izuzeci. Kako navode iz AKD-a, hrana, stočna hrana, lekovi i motorna vozila trenutno su izvan ovog okvira, jer podležu posebnim regulatornim pravilima.

Prvi su, dakle, na redu proizvođači baterija, posebno industrijskih i onih za električna vozila, za koje primjena počinje 2027. godine. Ubrzo potom sledi tekstilna industrija, sa naglaskom na odeću i obuću, dok se za građevinske materijale i proizvode ugrađene u zgrade i infrastrukturu predviđa postepeno uvođenje tokom druge polovine decenije.

Planirano je da se sistem proširi i na elektronske i ICT proizvode, od kućne elektronike do IT opreme, kao i na automobilski sektor i povezane komponente, u skladu sa budućim sprovedbenim aktima. Uz to, u obavezu će sukcesivno ulaziti i industrije poput gvožđa i čelika, aluminijuma, automobilskih guma, deterdženata, boja, maziva i hemikalija, u zavisnosti od prioriteta Evropske unije u razvoju cirkularne ekonomije.

Trenutno ne postoji jedinstvena zvanična procjena troškova implementacije DPP-a koja bi važila za sve sektore i vrste preduzeća. Troškovi će zavisiti od vrste proizvoda, količine i detaljnosti traženih podataka, postojećeg nivoa digitalizacije, prilagođavanja IT sistema, označavanja proizvoda, verifikacije podataka, kao i povezivanja sa dobavljačima kroz lanac snabdevanja. Industrija već upozorava da bi posebno osjetljiva pitanja mogla biti sajber bezbednost, obavezne sigurnosne kopije podataka i korišćenje usluga trećih strana.